„LAJANJE NA ZVEZDE“- ILI ŠTA VEĆ?

Petak 17 septembar 2010. Listajući po netu,nezaobilazno svratim  na stranice Media centra Bor.Kad tamo..... Najavljuje se Kriveljanima NOV PROSTORNI plan! Ako je verovati urednicima ove eminentne kuće,a nema razloga za sumnju-obično su jako dobro informisani.

Jedan gospodin(za Krivelj i Kriveljane i njihove sudbine),“ključni čovek,gospodin Zvonko Milijic,najavljuje NOV prostorni plan za Krivelj i Kriveljane? Koska je bačena a Kriveljani će je opet progutati??? Pa bogami, skoro sve koske koje su,onako blještavo bele nakon panglovanja izašle iz nekadašnje klanice „Polet“ Bor,bačene od strane RTB-a,Kriveljani izglodaše.Sta će biti sa ovom? Farsa ili ne,tek bilo kako da bilo,RTB(Rudarsko Topionicarski Basen Bor),po svemu sudeći ,svoje daljnje proširivanje površinskom eksploatacijom,planira već duže vremena i to naravno,ponovo na teritoriji Krivelja.“Cerovo II“ ili kako god nazvali neko drugo ležište koje nameravaju da pokrenu, a neminovno je da hoće, ima sve svoj uzrok i svoju posledicu!

KRIVELJSKA GOLGOTA - deo VI

Bilo kako bilo, tek, nekolicina ljudi-meštana sela Krivelj su povlačili kardinalne poteze po sudbinu Kriveljana, a da sami meštani nisu toga bili svesni. Šta se krilo ispod žita, nije se dalo svakako ni naslutiti ni pretpostaviti. Iz prostornog plana stvorenog 1979 godine, a nakon dugogodišnjeg studioznog istraživanja vrsnih stručnjaka (iz toga vremena) koji su učestvovali u stvaranju ovog dokumenta, da se videti da je VRLO JASNO bila precizirana uloga svakog učesnika u procesu stvaranja pa do realizacije prostornog plana za KO Krivelj. Jasno su precizirane obaveze kako SO Bor, RTB-a Bor, Ministarstava i svih drugih pratećih subjekata. Sve ćete to moći doslovce da vidite u ovom Prostornom planu ili preciznije u „PLANSKIM OSNOVAMA ZA PROSTORNI PLAN RUDARSKO PROIZVODNOG KOMPLEKSA“,a sve to u vezi „PROJEKTA PROSTORNO FUNKCIONALNOG SISTEMA KRIVELJ“. Ko je u svemu ovome zakazao, kako i zašto je došlo, ne do izmene ovog koncepta,

KRIVELJSKA GOLGOTA - deo V

Formirano, nezavisno radno telo INTERDISCIPLINARNI ODBOR je spočetka počeo raditi sa puno elana i zaista je bio uključen popriličan broj intelektualaca u prvoj fazi gde su se trebale dogovoriti strategije daljnjeg nastupa i rada. Kažem „NEZAVISNOG“, jer je do ovog okupljanja, prvo došlo spontano, međusobno se pozivajući i sastajući se po privatnim kućama, i takođe, nezavisno, zato što ovo radno telo nije formirala niti jedna institucija Mesne zajednice Krivelj. U početku i jeste nezavisno formirano, radilo i delovalo po principima međusobne samopomoći i međusobnih konsultacija. Tokom vremena se je izdvojio jedan od nas, preuzeo neku vrstu „liderske“ pozicije u ovom telu. Polako se je sve više intelektualaca odlivalo iz ovog sastava iz prostog razloga što se je ovaj „lider“ počeo ponašati kao otac svih nas, postajalo je odsustvo konsultacija oko nekih ključnih stvari u načinu nastupa prema institucijama,te su mnogi ćutke,tiho i bez mnogo pompe izlazili iz ovog tela,skalanjali se, povlačili izuzev nekoliko članova koji su ostali i radili u ovom telu sve do kraja postojanja ovog odbora.

Rimski bunar II

Da je potes Kriveljskog kamena, kojeg dobrim delom eksploatiše ovdašnja firma “Kamenolom” Krivelj za eksploataciju krečnog kamena sa ovog brda, u davna vremana bio stanište Rimske civilizacije govori i sledeće: brojne fibule, vrhovi kopalja i strela, raznorazni ostataci keramičkog posuđa koje su meštani i pastiri, tumarajući za svojim stadima koza, ovaca i goveda, nalazili u ovom potesu.

Neposredno, na skoro samom vrhu, gde se je nalazio nekada drevni utvrđeni grad, buldozeri i rudarske mašine su, otvarajući “peti horizont” (popularno nazvan), ili petu kotu u rudarskom žargonu, otkrili pre dvadestak godina i jedno manje “gradsko” groblje. Sudeći po skeletima koji su svi do jednog iste veličine, govorilo je o izuzetno krupnim i visokim ljudima. Pretpostavlja se da su na tom malom groblju unutar grada, sahranjivani poginuli elitni vojnici i vojskovođe. Na žalost niko se tada nije posebno interesovao za ovo nalazište, i ono je nestalo ispred rudarske mehanizacije.
Naravno i ovaj lokalitet je pratio i prate svakojakve priče o sakrivenom blagu koje su sklonili branioci pre nego li su predali grad osvajačima.
Da je život van ovog utvrđenog grada, bio intenzivan, da su se bavili ratarstvom, stočarstvom i poljoprivredom, obezbeđujući dovoljno hrane kako za branioce tako i za njih same koji su se pred svakom opsadom sklanjali u ovaj grad govore i druge činjenice. Za sada ćemo se zadržati na još jednom od njihovih bunara, kojih je bilo verovatno mnogo imajući u vidu da podnožje ovoga brda obiluje i danas velikim brojem izvora i kladenaca.
Naime nedaleko od Rimskog bunara kojeg smo opisali u predhodnom tekstu na temu “Rimski bunar” nalazi se još jedan. Ovaj se bunar nalazi na nekih 200 metara udaljenog od predhodnog. Koristili su ga kako porodica Rajić, tako i njihove komšije isključivo za navodnjavanje svojih ratarskih kultura jer je ovaj deo obilovao baštama. Ovaj, još jedan od rimskih bunara, je takođe bio delimično razrušen i zapušten sve do 2002 godine.
Zapravo tokom zime i ranog proleća 2002 godine, Ljubinki Rajić se je u nekiloko navrata u snu predstavila neka žena koja je od nje zahtevala da ovaj bunar očisti, ponovo ozida kako bi voda bila bistrija i postala pijaća. Od prve nije pridavala važnost ovom snu ali kako su se snovi ponavljali, te kada je u jednom snu njoj rečeno da bi ovaj bunar trebao biti posvećen Svetom Vasiliju Ostroškom, rešila je da ispuni ovu joj zadatu obavezu.
Najmila je izvesnog siromašnog dedicu, deda Čedu, iz susednog mesta Brezonik i on je za kratko vreme očistio stari bunar.
Kako se zbog količine vode nije moralo ići duboko te kako je na 4 metara dubine naišao na ravnu kamenu ploču, dalje kopanje je skoro bilo nemoguće.
Ozidan je bunar, uređen prostor oko njega i po nalogu zadatom gospođi Rajić u snu, posvećen Svetom Vasiliju Ostroškom.
Na sam dan Svetog Vasilija 12 maja 2002 godine, pozvala je sveštenika Kriveljskog te je on izvršio osvećenje ovog bunara po svim pravilima crkvenog zakona. Od
tada dolaze ljudi iz svih krajeva da se pomolezapale sveće i napiju se hladne izvorske čiste vode, kao i da ponesu u posudama svojim kućama jer po rečima nekih koji su dolazili više puta, ova voda pomaže u izlečenju nekih bolesti.Porodica Rajić, svake godine 12 maja na ovom bunaru, skromno obeležava dan Svetog Vasilija i ujedno dan osvećenja ovog rimskog bunara i toga dana svi koji znaju i budu u mogućnosti posete ovo mesto posebno na ovaj dan. Ovo bi bilo sve iz priče Ljubinke Rajić iz Krivelja, a vezano je za još jedan od Rimskih bunara sa Kriveljskog atara. Zahvaljujemo se na priloženim tekstovima i foto materijalu Dragani Rajić, inače mlađoj kćerki Ljubinke Rajić, aktera ove priče.

{jcomments on}

KRIVELJSKA GOLGOTA - deo IV

Zašto ovakvo stihijsko preseljenje Kriveljskih domaćinstava nekome odgovara?

Ne treba biti previše mudar pa na ovo pitanje iznaći odgovor! Čim nema kolektivnog preseljenja, na JEDNOJ LOKACIJI, obaveze rudnika (na prvom mestu) zamiru. Nema više obaveza da se za jedno, dva pa i deset domaćinstava, preseljenih na jednoj od mnogih sada lokacija, bilo šta drugo investira! Nema ulaganja u drugu infrastrukturu koja treba da prati ovakvo naselje. Nema obaveze za izgradnjom centralne komunalije, prilaznih puteva, uslužnih objekata, prodavnice, ambulante, nove škole… Ko će sve to investirati na deset lokacija gde su sve Kriveljani otišli? Logično i potpuno opravdano! Tu se nimalo ne treba ljutiti ili prozivati NIKOGA! Sami Kriveljani su sebi nametnuli takav odnos rudnika prema njima. A zašto? Sve, naravno kreće, počinje i završava se sa famoznom “Kraljica peči” u MK Krivelj!

KRIVELJSKA GOLGOTA - deo III

Spaliti “budućnost” Krivelja i Kriveljana? Budućnost ojađenih domaćinstava, koja su sa suzama u očima napuštala svoja vekovna ognjišta pred naletom rudarskih mašina, a koja je bila koliko-toliko izvesna projektom Prostornog plana za naselje Krivelj, ŠTA REĆI???
Nemam prigodan izraz koji bih upotrebio,ma iz kog leksikona reči!
Kakav “dil” sa tadašnjim rukovodiocima rudnika je tada sklopljen, prvenstveno između dva, tadašnja rukovodioca sela, dali je uopšte bilo nekog “dila” ili su sve skontali u svojim glavama, ne bi li se dodvorili “nekome” istinu o tome su odneli sa sobom u grob! Ali, ma kakvi bili motivi za ovakav potez, ostaće upamćeno u analima Kriveljskim za sva vremena. Zna se samo da su među ostalim stradalnicima koji su preseljeni, ova dva rukovodioca sela “malo bolje prošla” bar što se tiče nekih nadoknada, od ostalih smrtnika.
Da, pogodili ste ! I ova dva lika su bili na listingu preseljenja, ako ne možda na prvoj listi ugroženih domaćinstava po otvaranju rudnika.

Vlaški obredni hleb i pomane
Paun Durlić

Na temu “Kriveljska istorijska nasleđa” ne mogu da odolim a da Vas, radi Vašega saznanja ne uputim na jedan projekat koji je rađen na celoj teritoriji Istočne Srbije, samim time je obuhvatio svojim radom i bliže ili šire područje Kriveljske okoline. Nema Kriveljske porodice koja obred POMANE ne primenjuje u svome domaćinstvu. Projekat koji je nakon 25. godišnjeg rada, prisustvujući sa svojim saradnicima, na preko stotinu vlaških pomana, na ovu temu sproveo gospodin Paun Durlić etnolog i kustos muzeja u Majdanpeku, i te kako treba videti. Stoga da ne gubimo vreme, izvolite kliknite na dole postavljeni link i bicete u prilici da saznate u slici i reči mnogo više o vlaškim pomanama i obrednim hlebovima iz naših krajeva, a gospodinu Durliću i njegovim saradnicima, neizmerno hvala na ogromno uloženom trudu da se deo naše kulturne baštine i tradicije ne zaboravi!

Vlaški obredni hleb i pomane

{jcomments on}

KRIVELJSKA GOLGOTA - deo II

Sada, kada su državne institucije, na čelu sa Ministarstvom za rudarstvo i energetiku, uradile sve što je bilo do njih, vrlo studiozno, profesionalno i za svaku pohvalu i kada je trebala sudbina budućih domaćinstava koja su predviđena za kontinuirano preseljenje, bude koliko toliko izvesna, neko je u sve to umešao prste! Ko? Ko sve? Verovatno će ostati do kraja večna zagonetka? Interesnih svera je bilo zaista mnogo u ovom lancu. Od samog ministarstva pa preko, RBB-a, Opštine, pa sve do pojedinih žitelja ove mesne zajednice. Neki da bi uštedeli ogromna materijalna sredstva za ulaganje u izgradnju čitavog jednog “novog”sela takoreći, gde je svako u ovom lancu trebao da izdvaja određena sredstva po hijerarhiji zaduženja od vrha pa sve do SO Bor, koja je bila jako inferiorna kada se ticlo sudbine jednoga sela koje je u sastavu ove opštine. Na prvom mestu zbog svega ovoga stvari po pitanju preseljenja domaćinstva poprimaju sasvim drugačiji tok.

Odakle uzrečice “Duće la Đoda” i „Đoda va šći”

Nakon iscrpne monografije Krivelja, pokušaćemo da Vam približimo sve ono što budemo smatrali da zavređuje Vašu pažnju, a tiče se Krivelja i Kriveljana. Tako Vam ovoga puta prenosimo,zahvaljujući Borskoj bibljioteci i gospodinu Staniši Milosavljeviću, odakle u Krivelju potiče uzrečica “Duće la Đoda” (idi kod Đode) ili “Đoda va šći” (Đoda bi ga znao), a takođe odakle naziv za mesto zvano “La šanc” koje se nalazi u rejonu Cerovo neposredno blizu brda “Čoka ku rugu” i “Kupinovo”, prema tromeđi Krivelj - Laznica - Vlaole. Šta se sve događalo na mestu zvanom “La šanc” pročitajte u sledećem tekstu:

200 godina od Prvog srpskog ustanka u Timočkoj krajini

Staniša Milosavljević

Srbija ove godine obeležava dvestogodišnjicu Prvog srpskog ustanka, pa i Timočka krajina, rubni deo današnje Srbije (iako je tek 1833. godine, narodnim ustankom Krajinaca, Crnorečana, Timočana i Svrljižana, uz pomoć vojske kneza Miloša iz Beogradskog pašaluka, oslobođena turskog ropstva i pripojena matici), može sa pravom da proslavi ovaj veliki jubilej.
U literaturi se vojevanja u Timočkoj krajini tokom Prvog srpskog ustanka vezuju za zapise Vuka Stefanovića Karadžića, koji je u tom periodu boravio u Kladovu i Negotinu. Vuk govori o zahtevu Hajduk-Veljka Petrovića da mu se dozvoli povratak u svoj kraj, Crnu reku, radi podizanja ustanka, a sve to Karadžić datira u 1807. godinu, dakle, po oslobađanju Beograda.1 Ozbiljni istraživači, poput akademika Vladimira Stojančevića, ovakvo Vukovo datiranje stavljaju pod sumnju, budući da je tekst napisan dosta kasnije (objavljen u Danici 1826. godine), dokazujući da se Veljkov dolazak u Krajinu odigrao čak godinu dana ranije.2
Ne treba ovde zbog zabune prilikom određivanja vremena otpočinjanja sukoba u Crnoj reci ni braniti ni napadati Vuka, već prihvatiti argumentovanu postavku naučnih velikana, kakav je van svake sumnje akademik Vladimir Stojančević. Međutim, ni u kom slučaju ne treba olako preći preko tvrdnje Vuka Stefanovića Karadžića da „ponajviše ondašnji sovjetnika srpski niti su znali što je Krivi Vir, ni Crna rijeka, niti su tije imena prije čuli do od njega”.3 Većina sovjetnika i vođa ustanka je morala znati za postojanje Crne reke, jer je jedan broj ustanika činio i narod Crne reke. Kada je početkom 1805. godine, na Sv. Savu, vojvoda Milenko Stojković zauzeo Poreč, Petar Dobrnjac, Stevan Sinđelić, Ilija Stošić, Paulj Matejić, Ilija Barjaktarević i crnorečki knez Milisav Đorđević su pošli na Paraćin.4 U bici na Ivankovcu, već 1805. godine, kada je do nogu potučena turska carska vojska pod vođstvom oholog novopostavljenog Beogradskog vezira Hafiz-paše, Crnorečane predvodi knez Milisav Đorđević iz Lasova (rođen u selu Suhotnoj, doseljen u Lasovo, od svojih seljaka izabran za kmeta, bio u krdžalijama kod Pazvan-oglua te ga je ovaj proglasio crnorečkim knezom).5 Pazvan-oglu se odmetnuo od sultana, uzdrmao Portu, te je na silu priznat za vidinskog pašu, a za njegovu teritoriju se znalo, budući da se graniči sa Beogradskim pašalukom.
Ovakvo postavljanje problema: greška u datiranju prelaska Hajduk-Veljka iz Beogradskog pašaluka i sumnjivo neznanje sovjetnika i ostalih vođa ustanka za postojanje Crne reke, već dovoljno govori da treba nešto više reći o počecima ustanka u ovom kraju. Posebno treba ukazati na vezu susednih krajeva (Crne reke, Homolja i Resave), a sve to kroz događaje i sudbinu ljudi o kojima se, van svake sumnje, nedovoljno zna.
Odmah treba reći da se u Timočkoj krajini ili njenom okruženju, zbog geostrateškog položaja i blizine vidinske armije, odigralo nekoliko velikih bitaka, od kojih treba pomenuti boj na Ivankovcu (1805) bitku na Dživdžibari (1806), Štubiku i Malajnici (1807). Carigradskim drumom se od Vidina do Beograda najlakše stizalo dolinom Morave, preko Niša, ali su izgradnjom čuvenog Deligrada Srbi zaprečili prolaz, te je turska vojska koristila druge pravce. Jedan od njih je išao kroz Crnu reku, preko Vražogrnca, i račvao se kod Rtnja prema Paraćinu i ka Ražnju, čime se izbegavao Deligrad. Prema Beogradu se iz Vidina, takođe, moglo ići preko Požarevca, mada se prolazilo kroz Gornjačku klisuru, pogodnu za zatvaranje prolaza. Međutim, za naše prilike je najvažnije, a to u postojećoj literaturi nije, čini se, sa dovoljnom pažnjom obrađeno, da je najkraća veza prema Beogradskom pašaluku postojala preko Krivelja, odakle se put račvao prema Paraćinu (preko Resave, mimoilazeći klisuru Čestobrodica), dok je drugi krak puta išao prema Požarevcu, zaobilazeći Gornjačku klisuru. Pored toga, od Krivelja je dolinom Porečke reke vodio najkraći put prema Dunavu.
Ovakav položaj Krivelja je uslovio da se posle propasti na Čegru, 1809. godine, kada je, na današnjem mestu La Šan’c, na sat i po hoda udaljenom od Krivelja, organizuje odbrana radi zaštite nejači koja se kretala prema Poreču. No, pogledajmo kako se razvijao ustanak u ovim krajevima i ko su bili predvodnici slobodarskih stremljenja Timočana.
Ubrzo po dolasku u Crnu reku i prvih bojeva sa Turcima u Podgorcu i Vrbovcu, Sovjet i Karađorđe imenuju Hajduk-Veljka Petrovića za ustaničkog vojvodu, jedinog u Timočkoj krajini.6 I iz ovoga se vidi da je Vuk pogrešno datirao Veljkov dolazak u Crnu reku, jer je Karađorđe posle bitke na Malajnici, 1807. godine, imenovao Veljka Petrovića za vojvodu banjskog. Vožd Karađorđe u isto vreme Milisava Đorđevića postavlja za kneza nad Crnorečkom nahijom, a popa Radosava Živanovića, Petra Đorđevića Džodu i Dragana Papazoglua za njegove doglavnike.7 Odmah se vidi da je Hajduk Veljko, mlad i do ustanka nepoznat, mada ga neki vide u Orašcu kod dogovora oko podizanja bune, po starešinstvu još prilikom prelaska u Crnu reku iznad Milisava Đorđevića, crnorečkog kneza još iz predustaničkog perioda. Razloge tome treba tražiti u vanrednim ratnim uslovima, te zvanja dobijena u vreme vladavine Turaka nisu uvek uvažavana od strane vođa ustanika, Karađorđa posebno.
Milisava Đorđevića će Karađorđe, vršeći reorganizaciju državne uprave nad Zaječarskom nahijom, koju neki nazivaju knežinom ili vojnom komandom, januara 1811. godine postaviti za vojvodu zaječarskog, a Petra Đorđevića Džodu za vojvodu vražogrnačkog.8 Ova dvojica istaknutih ustaničkih vođa su od 1807. podređeni Hajduk-Veljku Petroviću. Od 1811. godine vojvoda Milisav i vojvoda Džoda sa vojvodskim diplomama u kojima su jasno naznačena sela u njihovoj nadležnosti, komanduju teritorijom sadašnje zaječarske i borske opštine. Posle propasti na Čegru, Karađorđe je zbog nekih pritužbi (izbegavanje borbe na niškom bojištu), pozvao Veljka krajem 1809. godine da se opravda pred Sovjetom, a ovaj, ne čekajući presudu, pobegne Milenku Stojkoviću u Poreč. Veljka vožd Karađorđe, septembra 1810. godine, posle iskazane hrabrosti u borbi protiv Turaka, na molbu ruskog generala Orurka, potvrđuje za vojvodu banjskog.
Petar Đorđević Džoda, hajduk, pa ustanik od prvih sukoba sa Turcima, pratilac i sa Papazogluom prvi megdandžija i bimbaša Hajduk-Veljka Petrovića, komandant vražogrnačkog šanca od 1807. godine, pa vojvoda vražogrnački od 1811. godine, postaje najpoznatija ličnost iz tog perioda, ako se posmatra teritorija današnje borske opštine. Dok je na jednoj strani stvaran mit Hajduk-Veljka Petrovića, čiji neobuzdani temperament i nerazumnu hrabrost (uvek na čelu svojih bećara i kada je postao vojvoda) niko ne dovodi u pitanje, tako je na drugoj strani, zahvaljujući ponajviše Vuku Stefanoviću Karadžiću9 i Simi Milutinoviću Sarajliji,10 došlo do omalovažavanja ličnosti Petra Đorđevića Džode. Zamera se vojvodi vražogrnačkom ubistvo svog pobratima Papazoglua, čuvenog junaka; tereti se da nije pomogao Hajduk-Veljku prilikom odbrane Negotina. Oni navode da su Crnorečani u dva navrata podizali čitave male bune protiv svog vojvode. Lični je stav autora ovog teksta, da mu je ponajviše zamereno zbog sukoba sa Hajduk-Veljkom. Vratimo se, dakle, u period od 1807. do 1811. godine, kada je Džoda bio bimbaša i komandovao vražogrnačkim šancem.
Vražogrnac zauzima važan strateški položaj. Tu se u periodu srpskog ustanka i kasnije ukrštaju saobraćajnice prema Vlaškoj (preko Negotina), ka Bugarskoj (prema Vidinu), Nišu (preko Gurgusovca, današnjeg Knjaževca) i Beogradu (preko Paraćina).11 Smatra se da je Ilija Stošić (komandovao Homoljcima u boju na Ivankovcu) prvi iskopao šanac u ovom selu. Petar Dobrnjac ga postavlja za buljubašu Homolja. Podigao je šanac nedaleko od Žagubice i sprečavao tursku vojsku da iz Timočke krajine i Crne reke pređe preko Homolja u Požarevac. Taj šanac se zvao „Stošićeva straža”. Karađorđe ga imenuje za vojvodu i naređuje mu da kod sela Vražogrnca iskopa šanac i organizuje otpor Turcima.12 Kasnije je Veljko iskopao još jedan, a svog bimbašu ostavio da komanduje i sprečava prodor Turaka iz Vidina. Odmah treba reći da šančevi u Vražogrncu, dok ih je čuvao Petar Đorđević Džoda, nisu bili zauzeti. I u oskudnim podacima, na osnovu opšte ili povremene mobilizacije, može se pretpostaviti da su ljudi iz ovih krajeva bili dobri borci, raspoređivani gde je bilo neophodno, pa i u vražogrnački šanac.
Posle propasti na Čegru nastaju najteži trenuci od početka ustanka. Srbi nisu imali ovakve gubitke ni u najtežim bitkama i umesto da osvoje Niš, kako su planirali, i spoje se sa Crnogorcima, prodru do Bosne i otisnu se prema Vidinu (iako je sam Karađorđe bio protiv razbuktavanja borbe na svim stranama), zbog svoje nesloge prave grešku, koju i da hoće, saveznička Rusija ne može ispraviti.13 Petar Đorđević Džoda, bez vesti šta se dešava na ostalim linijama fronta, saznavši za poraz na Čegru, i, nakon voždove zapovesti da se vojska kneza Milisava Đorđevića uputi prema Moravi, donosi odluku da bez borbe napusti Vražogrnac. Deo stanovništva ide sa vojskom, neki beže u Resavu, gde se i nastanjuju.14 Sa strateške strane ne može se zameriti bimbaši Džodi za ovakav postupak, jer utvrđuje šanac kod Krivelja. Nejač kreće prema Poreču, te taj šanac na sat i po hoda od Krivelja15 popunjava svojim ljudima i meštanima sela. Može se pretpostaviti da je iz vražogrnačkog šanca premestio i topove. Svojom hrabrošću i čvrstom rukom uspeva da u trenutku opšteg srpskog rasula jedini pruži organizovani otpor Turcima (po nekim izvorima radi se o dvomesečnoj opsadi šanca). Džodina komanda kod Krivelja bila je zapažena i činjenica je da, po povlačenju Turaka, krajem te 1809. godine, nastavlja da komanduje vražogrnačkim šancem, a već pomenutom odlukom iz 1811. godine biva postavljen za vojvodu .
Poznata je netrpeljivost, pa i neprijateljstvo ranijih prijatelja Hajduk-Veljka i Petra Džode, a smatra se da je sve započelo Džodinim imenovanjem za vojvodu, što oholi Veljko nije mogao da podnese. Javno je iskazivao prezir prema Džodi, a ovaj mu nije ostajao dužan, mrzeći ga do te mere da se sukob dvojice nekadašnjih prijatelja preneo i na njihove vojske. Postoji predanje da je Džoda pucao topom na Veljka kada je ovaj prolazio kraj Vražogrnca. U svakom slučaju, nije poznato da je neko drugi otvoreno iskazivao neprijateljstvo prema Hajduk-Veljku Petroviću.
Protiv Džode su Crnorečani, nezadovoljni njegovim ponašanjem na mestu vojvode u Vražogrncu, novembra 1812. godine i juna 1813. godine podizali bune. U prvoj buni su učestvovali narodni prvaci: Dulkan iz Bora, Jovan iz Brestovca, Stojan iz Oštrelja (tadašnjeg Novog Sela), Dobra iz Zvezdana i Zdravko iz Rgotine. Drugu bunu je poveo čuveni pop Živan Svilenović iz Vražogrnca. Sovjet je navedene narodne prvake, predvodnike prve bune, pozvao u Beograd i ispitivao o Džodinom ponašanju, ali ni tada ni posle druge bune vojvoda vražogrnački nije smenjen sa svog položaja. Treba reći da su se takve pritužbe podnosile i protiv mnogih drugih vojvoda, i to zbog iskorišćavanja sirotinje kulučenjem na imanjima vođa, kupovina napuštenih imanja i drugih vrednosti, kažnjavanja, nasrtanje na čast žena… Interesantno je da, iako je bio nepopularan u Vražogrncu (ne zalazeći u razloge za to), narodno predanje u Krivelju pominje Džodu u pozitivnom značenju. I dan-danas stari ljudi u Krivelju kažu „Duće la Đoda” (idi, ako hoćeš, i kod Đode) ili „Đoda va šći” (Đoda bi ga znao).16 Uostalom, u naredbi vojnog popečitelja Praviteljstvujuščega Sovjeta Srbije vidi se da su se naporedo upotrebljavali i jedan i drugi naziv za istu osobu: Ćoda – Džoda.17
O Džodinom poreklu ima više tvrdnji, a istražujući Resavu od 1907. do 1926. godine Stanoje Mijatović je nepobitno utvrdio: „Ćordalovići slave Sv. Nikolu, doselili se sa Kosova, sa šest buljuka ovaca (od njih je bio Petar Đorđević – Džoda, vojvoda crnorečki).18 Ovde se za Džodu kaže da je vojvoda crnorečki, a tako ga nazivaju i neki drugi izvori,19 a pominje se i kao vojvoda ražanjski.20
Ni Džodina smrt nije bez vela tajni. Po slomu Prvog srpskog ustanka, napustivši bez borbe sa vojskom šanac u Vražogrncu, jer su Turci sa više strana prodrli u Srbiju, Džoda beži preko Dunava. Po nekim izvorima, ostao je u Austriji, drugi tvrde da se vratio u Srbiju, te da mu se gubi svaki trag, treći kažu da su ga Turci ubili u nekoj pećini blizu Strmostena… Najverovatnije da je ubijen i bačen u „bizdanju” (vertikalna pećina), nedaleko od Strmostena, koja je po tome prozvana Džodina rupa.21
Nema, dakle, nikakve sumnje da je Petar Đorđević Džoda najpoznatija ličnost ovog kraja iz perioda Prvog srpskog ustanka, budući da je hajdukovao u ovim predelima, učestvovao u svim većim bojevima do oslobađanja Beograda, organizovao odbranu Krivelja, čuvanjem vražogrnačkog šanca kontrolisao ovu važnu saobraćajnicu, tako da zaslužuje da mu se na odgovarajući način oda zasluženo poštovanje. Svojim istraživanjima tokom rada na romanu Džoda, pokušao sam, kao i ovim tekstom, da dam svoj skromni prilog tom cilju.
NAPOMENE:
1. Vuk Karadžić, Skupljeni istorijski i etnografski spisi, Beograd 1898, str. 217.
2. Dr Vladimir Stojančević, Iz istorijske prošlosti istočne Srbije (1804–1833), Zaječar 1983, str. 17–20.
3. Vuk Karadžić, nav. delo, str. 218.
4. Milenko Vukićević, Karađorđe II, Beograd 1912, str. 356–357.
5. Dr Tihomir Stanojević, Hajduk Veljko Petrović, Negotin 1998, str. 17.
6. Vuk Karadžić, Životi srpskih vojvoda, Beograd 1967, str. 43.
7. Dragoljub Jovanović, „Crna reka”, u: Glasnik SUD, knj. 54, str. 223.
8. Dragoljub Jovanović, nav. delo, str. 221.
9. Iako Vuk ne pokušava da negira optužbe na račun vojvode Veljka Petrović (ovakve i slične optužbe su se odnosile i na druge srpske starešine), ne propušta priliku da kaže da se Veljko „često srdio što đekoje male vojvodice, koje su svoja vojvodstva manjom rabrošću ili novcima i s lažama dobili (kao npr. Džoda vražogrnački, Jova Porečki, Živko Kladovski, Milisav Zaječarski), imaju ime i čest kao i on…”
10. Sima Milutinović Sarajlija, Serbijanka, Beograd 1993, str. 326–332.
11. Sergije Kalčić, Vražogrnac II, Zaječar 1991, str. 5.
12. Milan Đ. Milićević, Pomenik, Beograd 1888, str. 694–696.
13. Dunav se izlio i prelazak Rusa je tekao sporo, što su Turci iskoristili da pregrupišu svoje snage prema Nišu. Rusi su oklevali i zbog rata sa Austrijom. Tek zajedno sa Rusima, Srbi su započeli potiskivanje Turaka iz Srbije.
14. Sergije Kalčić, nav. delo, str. 15.
15. Mesto danas nosi toponim La Šan’c i nalazi se između sela Krivelja i Vlaola.
16. Kazivanje Vidoja Nestorovića (rođenog 1945. godine) iz Krivelja.
17. Sergije Kalčić, nav. delo, str. 27.
18. Stanoje Mijatović, Resava, SEZ XLVI, knj. 26, str. 234.
19. Konstantin Nenadović, Život i delo velikog Đorđa Petrovića Karađorđa, knj. II, Beč 1884, str. LVI
20. Velibor Berko Savić, Karađorđe, dokumenti 1–3, 1988, str. 496.
21. Tokom Drugog svetskog rata, u blizini, kod mesta zvanog Javor, bio je četnički štab. Više osoba je ubijeno i bačeno u Džodinu rupu.

{jcomments on}

Rimski bunar

Krivelj obiluje raznim tragovima civilizacija koja su se na ovom podrucju smenjivala. Ostaci Rimske civilizacije je najprisutnija. Eto jedne od njih Rimski bunar podno "Kriveljskog kamena"!
Nalazi se na zapadnom obodu "Kriveljskog kamena" na kome su,pre negoli je kamenolom uzeo svoj danak prosirenjem i mahom unistio sve tragove, postojala rimska utvrda,mozda i ceo jedan mali grad? O ovom Rimskom bunaru,medju Kriveljanima kolaju se mnoge price. U neposrednoj blizini ovoga bunara,na proplanku prema "Ujova" rečici koja se uliva u Kriveljsku reku, je tim arheologa pronašao staro groblje koje nije po njima bilo interesantno nakon nekoliko letimičnih iskopavanja, jer se radilo o građanskom groblju (verovatno lokalnog stanovništva u neposrednoj blizini utvrde na "Kriveljskom kamenu"). Ovaj bunar je otkrio,očistio i stavio u funkciju pok. Boško Salarević, čije se je domaćinstvo nalazilo nedaleko od ovog lokaliteta, neposredno podno Kriveljskog kamena.Sebe je smatrao vidovitim čovekom i da mu se je ovaj bunar ukazao u snu, a potom otišao na lokaciji gde je imao priviđenja i zaista pronašao ovo izvorište jako čiste i kvalitetne vode koju su počeli da koriste i ostalo lokalno stanovništvo.